четвртак, 14. април 2016.

Curse of the Witching Tree (2015)


Režija: James Crow
Uloge: Sarah Rose Denton, Lucy Clarvis, Lawrence Weller
Pogledajte još: Wake Wood (2011)

Filmova o ukletim drvećima, drvećima koja kriju neku tajnu, tajnama koje imaju nekakve veze sa vešticama i drvećima, tajnama, vešticama koje imaju veze sa starim ukletim kućama zbilja ima kao pečuraka posle (kisele) kiše. I pored toga što je velika verovatnoća da film ovakve tematike i sadržine bude ispodprosečan ja se za njega uvek zalepim, privučen pre svega potencijalnom atmosferom građevine u kojoj se radnja odigrava a ne kompjuterski animiranom vešticom ili kojekakvim takođe animiranim duhovima. Upravo zato me kvalitet filma Curse of the Witching Tree nije nimalo iznenadio: u pitanju je britansko nezavisno ostvarenje, debitantski rad izvesnog Jamesa Crowa, film snimljen za zaista skromnih 80 hiljada funti ali film kome skromni budžet nikako ne može biti opravdanje.


Nevina žena koja je optužena da je veštica obešena je o veliko drvo u jednoj britanskoj šumi. Ona nije standardno spaljena ne samo zato što onda ne bi bilo filma Curse of the Witching Tree već zato što, navodno, nije bila obična veštica već NextGen veštica kojoj vatra lomače hardverski ne bi mogla ništa. Ispostavilo se da ni omča o grani nije naudila softveru nabeđene veštice jer se kletva koju je izustila samo nekoliko trenutaka pre smrti zaista i obistinila: ona je proklela svu decu u zemlji a zauzvrat su ničim izazvani građani njeno mrtvo telo isekli na devet komada i zakopali u devet rupa. Nek se zna. I sad, nekoliko vekova kasnije kletva je i dalje instalirana u jezivo veštičije drvo - koje se dete bude igralo oko njega umreće na farmi Svetog Jovana.


Imate pravo da jedanput pogađate gde se to doseljava samohrana majka sa dvoje dece (sin i ćerka) a u cilju rezanja porodičnih troškova. Za 1% dekoncentrisanih čitalaca reći ću: upravo na farmu Svetog Jovana koja se nalazi u blizini šume u kojoj je onomad skončala veštica. Upravo starost novodoseljenog klinca odgovara dobi dece koje je veštica proklela a veoma brzo se počinju dešavati neobjašnjive stvari: farmu pohode nekakve prikaze, svinje oboljevaju od čudne bolesti, čuju se čudni zvukovi i slično. Kada deca saznaju nešto više o davnim događajima i legendi koja se stvorila u okrugu, ali i kada se klinac samopovredi igrajući se oko ukletog drveta, i dečak će se „razboleti”.


Na njegovu bolest lekari nemaju odgovor a majka ne vidi šta se to zapravo dešava u kući i oko nje. Čak i kada bude načula nešto o davnim događajima biće veoma nepoverljiva a i sasvim evidentni i neobjašnjivi događaji neće je ubediti kako nešto nije u redu. S obzirom da majka neće da preduzme određene korake sva istraga pada na pleća ćerke kojoj pomaže njen momak. Kasnije će se u priču ubaciti još neki likovi ali to ćete otkriti sami ukoliko pogledate ovaj film. Još jedan lik kojeg moram pomenuti i koji je donekle važan za celu priču je otac dece, dakle suprug praktično samohrane majke, koji je već duže vreme u komi, u koju je zapao nakon nama nepoznate nesreće. Lekari nemaju pozitivne prognoze ali cela porodica ne dozvoljava da se otac skine s aparata.


Evo prvog (ali ne i najvećeg) problema filma: otac naprosto ne izgleda kao neko ko je proveo dugo vremena u komi. Lično nisam nikada video čoveka koji je mesecima u komi ali ovaj lik izgleda kao da je malopre legao u krevet (što zapravo i jeste). Naravno, on leži mirno i ne progovara ali telesno izgleda stameno, zdravo i uhranjeno. Dalje, on se nalazi u sasvim običnoj bolničkoj sobi i nije prikopčan na nikakve aparate. Kada sestra u jednom trenutku filma kaže da nema vajde od daljeg čekanja i da se njegov kraj definitivno bliži zapitao sam se kako će mu to lekari prekinuti agoniju ako ne isključivanjem aparata: da li udarcima maljem, davljenjem jastukom ili nečim drugim što se po brutalnosti uklapa u hipokratovu zakletvu.


Glupi momenti u bolnici se tu ne završavaju: kada otac u jednom trenutku progovori nekoliko reči bolničarka je i dalje pesimista: po njenoj teoriji govor je odlika ovakvih bespovratnih stanja pa, verovatno, što pacijent u komi više progovara to su mu nade za „humani” malj sve veće. Nisam nikakav medicinski radnik ali mi ovakve scene deluju kao potpuni nonsens. Ovo je samo jedna od situacija koja nam jasno govori ko je upropastio Curse of the Witching Tree: to nije režiser James Crow već scenarista James Crow. Za slabu priču nikako ne može biti odgovoran skromni budžet već pre svega neiskustvo autora u pisanju scenarija ili pritisci od strane finansijera/producenata da se u film ubaci sve i svašta i na taj način zadovolji bukvalno svaki horor fan.


Naravno, u bućkurišima niko ne može uživati a Curse of the Witching Tree je upravo to. U njemu vidimo staru legendu o vešticama, srednjevekovnu kletvu koja se pretvara u legendu, ukleti objekat i šumu, duhove koji se vrzmaju po građevini i ubijaju decu i stoku, zaglavljivanje u međuprostoru između dva sveta, nesmirene duše koje dok se ne smire plaše i ubijaju živa bića, Ouija tablu pomoću koje se ostvaruje kontakt sa duhom, medijume koji uspostavljaju kontakt sa dušama i preminulima i još dosta toga, čisto da stvar bude konfuznija. Veliki deo ovde nabrojanih stvari nema pravo mesto u filmu i bilo kakav značaj već je sve ubačeno na silu kako bi se, pretpostavljam, zadovoljili moderni standardi (poput u novije doba obavezne Ouija table).


Sve je smućkano i smandrljano a priča ne pije vodu ni za trenutak. Osim što je neubedljiva priča je i nejasna a u kompletu sa ojeftinim specijalnim efektima proizvodi jedan nestrašan horor film. Efekti se kreću od duha sa džakom na glavi, prikaza u trajanju od sekundu ili dve, vizijama u kojima krv ima neprirodnu crnu boju i flashbackova koji su rađeni u crno-beloj tehnici ali izgledaju veoma amaterski. Autor pokušava da prepadne gledaoce štrec scenama ali sve što uspeva je da nam servira jednog brzopoteznog „čobanina budalu” (vidi poslednju sliku). S obzirom da nije bilo novca za vizuelne efekte njih nije ni trebalo biti u filmu a akcenat je morao biti stavljen na lokalitet, prirodu i građevinu.


Lokalitet, priroda i građevina su najveći plus ovog filma jer se u istima zaista može uživati. Britanske šume su uvek veoma atmosferične, priroda je prelepa i jeziva a odlična muzika povremeno stvara zaista poseban ugođaj. Sama kuća nije toliko eksploatisana koliko je mogla biti a kada se malo bolje pogleda ona ni ne izgleda kao da je stara 800 godina (osim ako nije renovirana krajem prošlog veka). Glumačka postava je korektna ali je konstantni vizuelni problem što ćerka ne izgleda puno mlađe od majke. Krivica za ovo delom ide tenu i koži mlade glumice (Lucy Clarvis - inače najbolja rola u filmu) a delom i onome ko je radio kasting i ko je angažovao devojku od 25 godina da glumi deset godina mlađu devojčicu.


Curse of the Witching Tree nije previše bolno iskustvo i on nije toliko loš u bilo kom aspektu da bi nervirao gledaoca ili pravio bol u očima. On je jednostavno loše osmišljen film, sa brdom nabacanih ideja i neubedljivom pričom, a kada je to tako nikakva izvedba ne može pomoći, pa ma kako da je kvalitetna. Ima zaista mnogo filmova na sličnu temu, pa čak i onih koji se odigravaju u Britaniji, tako da vam savetujem da ne gubite svoje dragoceno vreme gledajući ovaj film.

+ priroda; ambijent; povremena atmosfera
+ muzika; Lucy Clarvis u ulozi ćerke...
— ...iako ne deluje mnogo mlađe od majke
— slaba, nejasna, nabacana i konfuzna priča
— efekti; otac u komi; „tužni” završetak filma


 Ocena: 4/10






0 коментара:

Постави коментар