петак, 02. јун 2017.

The Snare (2017)


Režija: C.A. Cooper
Uloge: Eaoifa Forward, Dan Paton, Rachel Warren
Pogledajte još: Don't Blink (2014)

The Snare je jedan od onih filmova oko kojih bi se mogla ukrstiti koplja: dok će jedna grupa gledalaca tvrditi kako je u pitanju kvalitetno psihološko horor ostvarenje ona druga neće u njemu videti ništa osim gubljenja vremena. Obe grupe će možda biti u pravu ali se ja lično ipak svrstavam u onu drugu koja misli da gledanje The Snare ničemu ne služi, ništa ne proizvodi, ništa ne donosi a mnogo toga troši (vreme, živce, moždane vijuge...). U pitanju je debitantsko dugometražno ostvarenje izvesnog C.A. Coopera a dotični se ovde svakako bolje snašao kao režiser nego kao scenarista...


Evo o čemu se radi: u centru pažnje imamo devojku Alice koja je povučena, usamljena, depresivna, dosta je nedruželjubiva i nekomunikativna a postoje osnovane sumnje da je doživela nekakvo traumatično iskustvo od strane svog invalidnog oca. I baš ta i takva Alice odlazi na jednovikendni odmor sa dvoje prijatelja, tj. prijateljicom i njenim momkom, koji su potpuno drugačiji tipovi osoba, u svakom pogledu. Njena (pretpostavljamo najbolja) prijateljica Lizzy je promiskuitetna, komunikativna i veoma slobodna lujka dok je njen momak Carl vulgaran tip, iščašenog (toilet) humora, mačo muškarac sklon drogi i alkoholu a uporan da povali svaku žensku osobu pa makar to bila i najbolja drugarica njegove devojke. Ovakvo društvance već u samom začetku filma ne deluje previše uverljivo jer se opisane grupe ljudi skoro nikada ne druže, niti će; u životu svako traži sebi sličnog para, kako u ljubavnoj vezi tako i za druženje, jer suviše različite osobe se ne shvataju, ne uspevaju se ispratiti ili su one na neki način balast. E, ali ova trojka odlazi u napušteni hotel koji je u vlasništvu Lizzynog oca a nalazi se u sred šume; hotel je uređen i očišćen, pospremljen i zaključan, struja je i dalje uredno priključena kao da se čeka otvaranje sezone za nekoliko dana, a naši vikendaši se useljavaju u jedan od gornjih spratova, čisto da im bude intimnije. Greška, naravno.


Greška, jer se već sledećeg dana (nakon uzbudljive noći kada su se alkoholizirani i nadrogirani Lizzy i Carl seksali do iznemoglosti a Alice pisala svoj famozni dnevnik) desilo nešto zaista strašno: neko je sva vrata zamandalio ili zaključao a struju u liftu isključio pa naši junaci ne mogu sići sa visokog hotelskog sprata. Nije dovoljno dobro prikazano ali je pretpostavka da se ne može sići ni alternativnim izlazima ili požarnim stepenicama (ukoliko postoje) a nevaljalac je precvikao fiksnu telefonsku liniju dok su se naši smotani junaci pobrinuli da precvikaju vodovod (!) i da onemoguće signal mobilne telefonije. Uglavnom, nema izlaza sa sprata, niko od prijatelja i rodbine ne zna da se oni nalaze u hotelu koji nije u funkciji, niko ne čuje njihove vapaje sa hotelskog balkona, nemaju mobilne telefone a nemaju ni hrane ni vode (hrana se ekspresno ucrvljala). Početne dane ekipa troši kako bi pronašla neki način silaska sa sprata ali kako ponestaje hrane i vode nestaje i njihovog entuzijazma (doduše - nestaje i mogućnosti za beg). Uz sve to - članovi ove trojke počinju polako da lude (mada je veliko pitanje ko je od njih bio normalan i pre ulaska u hotel) pa se The Snare u određenim momentima pretvara u indie niskobudžetni The Shining, čas sa muškim čas sa ženskim Jackom Nicholsonom.


Moram reći da je lokacija veoma dobro izabrana jer hotel koji vidimo zaista deluje izolovano i napušteno (ne ruinirano već van funkcije, ili eventualno van sezone) ali takođe moram reći i da se sve prednosti ove lokacije ne koriste dovoljno, pa tako njegovu spoljašnjost i okolnu šumu vidimo u samo dva-tri navrata a unutrašnjost praznog zdanja u nešto više ali nedovoljno efektnih kadrova. Kada sam već spomenuo legendarni The Shining - u The Snare ne vidimo kadrove poput vožnje tricikla koji bi nam približili jezivu atmosferu dugačkih pustih hodnika, ne vidimo nikakav ogromni hol a ne vidimo ni, naprimer, potpuno prazan bar. Dobro, možda za ovakve kadrove nije ni bilo mogućnosti jer je u pitanju omanji hotel smešten uz obode šume (kadrovi bara ili hola nisu ni bili mogući jer se kompletan film dešava na jednom od spratova) ali je poenta da gledalac nema dovoljno dobar utisak izolovanosti ovih likova, pustih zidina objekta te samoće, tišine i šume koja ih okružuje. Možda se autor nije ni trudio oko ovih elemenata jer mu to nije ni bilo u fokusu: The Snare je prvenstveno psihološki film koji se bazira na stanju psihe glavne akterke a onda i druga dva sporedna lika; većina radnji koju ovde vidimo dešava se u Aliceinoj glavi a tiče se njenih trauma, strahova, fobija, kompleksa, paranoje i ko zna čega još..


Film se bavi ozbiljnim temama, u nekim momentima postaje neprijatan i uznemirujuć za gledanje (recimo kada obrađuje pedofiliju i incest) ali mu je glavni teret to što nije dovoljno razumljiv pa se i neke poruke i očigledne namere autora gube u gledaočevim pokušajima da odgonetne šta se to na ekranu uopšte dešava i gde je granica između realnosti i uobrazilje koja je proizvod sasvim očigledno poremećene Alicine psihe. Ovde nije problem to što se film presporo odmotava (a odvija se veoma sporo), čak nije problem ni to što se glavni obrt naslućuje veoma brzo (već po samom dolasku u hotel) nego je problem što za većinu momenata ne postoji valjano objašnjenje tj. barem ga ja nisam video. U kasnijem toku filma se i dalje ne vidi preterana logika većine dešavanja i ne može se sa sigurnošću tvrditi šta je smisao viđenog (slagaću vas kako sam ipak delimično pohvatao niti celokupne priče) ali se u finalu kockice ipak slažu u savršenu i razumljivu celinu (opet sam vas slagao). Poseban problem je ponašanje Carla tokom većeg dela filma a pogotovo tokom odvratne i bespotrebne scene silovanja: za većinu gnusnih scena koje vidimo tvrdim da nemaju skoro nikakvog smisla već su u film ubačene samo šokantnosti radi, baš kao i scene košmara koji nagoveštavaju nekakav paranormalni smisao (ili nešto slično) koji zapravo ne postoji.


Sve ove scene su u film ubačene isključivo zato jer pristaju jednom filmu koji se izdaje za horor (pa makar psihološki) ali nikakav značaj i smisao nemaju, niti će iko po okončanju filma doznati ko su deca sa belim očima i šta hoće famozna ljutita baka. The Snare je film kojim umesto jeze, poente, atmosfere i psihologije caruju konfuzija i pretencioznost a nešto slično se ne može nagraditi velikom ocenom. O kvalitetu filma najbolje govori činjenica da nakon nejasnog kraja (ukoliko se viđeno uopšte može nazvati završetkom) gledaoca nije ni briga što ništa nije ukapirao i što ne može da vidi kakve su sudbine opisanih likova.

+ izolovani ambijent hotela
+ muzika; nelagodna atmosfera
— konfuzna i nerazumljiva priča
— insistiranje na šoku i gadostima
— slab završetak; gomila nelogičnosti


 Ocena: 3/10

0 коментара:

Постави коментар